петак, 13. април 2018.

БОЛНИ УМЕТНИЧКИ ЕПИЛОГ О представи Двеста Књажевско-српског театра



Неуобичајена драмска представа Двеста, коју су приказали драматурзи (аутор Петар Михајловић и режисер Јовица Павић), глумачки ансамбл и остали творци из Књажевско-српског театра, уметничко је сведочење о породици која опстаје у различитим друштвеним системима и под разним властодршцима.
Драматизацији збиље пришли су аутори без предрасуда, истинито понирући укрштеном визуром  у истости  и другости, садашњицу и ондашњицу, нас и њих, до тамо, да би одговорили какви смо људи између онога што је било, што јесте и што ће бити. У представи Двеста драматурзи терминирају карактерологију рајана и динарида, чије се намере добра изврћу у зло, од коца до гнилих баштина и неке, још, (!) празне руке. У временску даљину упарађени су градитељи који се могу опазити као изругице, или „едуковање” као поган на наше разе неума, а још, лопатање као грађење, рушење или бацање дима и прашине, колико сами себи толико и омлађеним нараштајима од стране колона и политичара.
Али, упитаност драматурга о слободи, смислу живота, смрти и реда у трајању и сазревању „беле деце”, на сцени и украсу света, а окружене дрогом, развратом и државном принудом коју освајају и за коју се убијају они који се у представи показују као ишчашени или покајници, а у збиљи као ријалити припадници, овде и онамо, остаје за одгонетање.
Пет прича, од којих је свака драмски сказ, сведеним дијалозима, а јасних појмовних значења и у корелацији са радњом, испуњеном ефектима и музиком, игром и сценском целином, донела је уиграна екипа, чији су појединачни ликови костимима и шминком, уз коришћење сценских детаља и врло упечатљивих покрета, заумљених, зачудних и накарадних. Та искошеност ликова, социјалних слојева, ситуација, амбијената, доводи до јаких чулних надражаја, тешких емоција, болног размишљања и биолошког немира о одмаздама и смакнућима, због различитости у понашању и избору, или кајању за учињено или посведочено зло, тровања и деградације породице и друштва, што је повезало „густу” сцену и дворану, глумце и гледаоце: пажњом и игром трајања 160 минута.
А шта ће рећи деца кад аутор изостави наравоученије о добру и злу, она прерасту лепоту и нежност детињства, а не савладају зло у одраслима? У свим условима представа Двеста, ма колико тешка и потресна, надреална и ојачана имагинативним слојевитим сликама заслужује да буде на многим сценама, а има високе оцене гледалаца на овој (1835), у престоном граду коме је посвећена за два века опстајања.

Живота Пушкин Марковић                                            

Нема коментара: